Тропар и кондак Усопшима:
Тропар, глас 8.
Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.
Кондак, глас 8.
Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.
О задушницама
Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи – Исус Христос побеђује.
Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: „У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси“. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.
Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.
Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.
На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове.
Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен.
На задушнице се дели милостиња.
Молитва за упокојене
Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,и све упокојене у побожности и вери,и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу.
Усели их у места светла,у места свежине, у места одмора,одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје.
Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш,и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим,и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.
