ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ
Стајање
Од апостолских времена хришhани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 1 1, стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришhана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовно недељом, као и у дане од Васкрса дo Духова не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи. “Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли — свештеник”
Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних делова богослужења може ceдети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксар и Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмама итд, или што се говори у црквеној проповеди.
Клечање
Је израз свести да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или када моле какву милост, Данас се у неким нашим храмовима за време читања светог Јеванђела клечи. То је израз вере и поштовања живе речи Божије. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 4), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7, 60) и кад беху у жалости (Дела 9, 40) или бризи (Дела 20, 36) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела 21, 5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.
Клањање – поклон
Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње. Приликом преноса Часних дарова са жртвеника на св. престо (за време великог хода) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.
Скрштање руку на груди
Верни који се у цркви моле нe подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима. Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку). Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.
Покривање и откривање главе
Држећи се прописа св. апостола Павла (1 Кор. 1 1, 4—15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави. Хришћанке присуствују богослужењу покривене главе. Скидање капе постало је опште примљеним знаком пажње, уважавања и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.
Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. Коса је, наиме, нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности и тиме несвесно учинила грех, жена треба да има покривену главу док присуствује богослужењу.
Окретање лица према истоку
Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку — извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св, писму често назива исток (Лука I, 78), светлост (Јн. 8,12), сунце правде (Мал. 4, 2). Обраћајући се у молитви на исток хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.
Кађење
Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.
О прислуживању – паљењу свећа
Црква је прописала место где се свеће пале-прислужују. То су претежно свећњаци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле чланове. То питање црква је одредила речима: “Сви су живи и сви су једно, у Христу” Али ни пракса која је устаљена да се на чирацима горњим пали за живе, а на оним доњим за умрле, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска које купују у цркви, а не као што људи имају навику да купују по пијацама и такве ( неосвећене свеће) прислужују у својој цркви себи за здравље.
Зашто се прислужује – пали кандило пред иконом
-Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос Ја са светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.-Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи: синови светлостu. -Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако дa ce cвeтли и ваше видело пред људима, дa виде ваша добра дjeлa.-Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати.-Пето, да би нас подсетило пре свега осталог, да је Творац света створио светлост, а потом све остало по реду: И рече Бог дa буДе светлост, и би светлост (Постање 1,3) Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама.
Сећање на умрле
Наша највећа дужност јесте да се сећамо наших умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.
Упутства за вернике
Верници треба да искључиво купују свеће у свом светом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, свећњаке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.
Давање прилога
Још у древна првохришћанска времена усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао: “Да не зна левица шта чини десница”. Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка. Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркава а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм јер нема спасења ван храма. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитвословља без којих човек не може да добије спасење.