Liturgija pređeosvećenih Darova

Liturgija pređeosvećenih Darova može se, bez ikakvog preterivanja, okarakterisati kao duša ili centar velikoposnih bogosluženja. U nekim starim bogoslužbenim rukopisima poznata je kao „Liturgija Četrdesetnice“.

U stvari, to je služba koja najbolje simbolizuje ovo svešteno doba godine, vreme posta.

Suština ove službe krije se u samom njenom imenu: „Liturgija pređeosvećenih Darova“. Prema tome, ona se razlikuje od liturgija sv. Jovana Zlatousta i sv. Vasilija Velikog, u kojima se savršava Evharistija, prinošenje i osvećenje svetih Darova. U toku „Liturgije Velike Četrdesetnice“ prinosimo „pređeosvećene“, tj. svete Darove koji su već osvećeni na prethodnoj Liturgiji. Ovi sveti Darovi prinose se kako bismo imali priliku da se njima pričestimo i osvetimo.

Da bismo razumeli kako i zašto je nastao obred Pričešća pređeosvećenim Darovima, treba da pogledamo njegovu istoriju. Koreni ovog obreda leže u praksi rane Crkve. U prvim vekovima hrišćanske istorije, vernici su pristupali primanju svetih Darova na svakoj Liturgiji. Oni su praktikovali i da se, onih dana kada nije bilo Liturgije, pričešćuju svetim Darovima koji su preostali od nedeljne Liturgije. Iz ovog običaja, u manastirima se razvio naročiti molitveni čin. Svi monasi molili su se zajedno pre i posle Pričešća, blagodareći Bogu što im je omogućio da budu pričasnici svetih Tajni. Oni su ovo činili posle Večernja ili posle Devetog časa (oko 3:00 posle podne). Vremenom je ovo molitveno pravilo formulisano kao kratka služba, nešto slično liturgijskom obredu. Tako se razvio današnji obred „Izobraziteljna“, koji se u današnjoj praksi služi između Šestog i Devetog časa. Samo ime „izobraziteljna“ ukazuje na činjenicu da ova kratka služba donekle izobražava (predstavlja) Liturgiju. U tom smislu, ona je prethodila Liturgiji pređeosvećenih Darova.

U toku Velikog posta, puna Liturgija služi se samo subotom i nedeljom. Rana praksa Crkve, potvrđena kanonima Vaseljenskih sabora, zabranjuje služenje svetih Liturgija tokom nedelje u vreme Velikog posta, pošto ovi dani treba da se provode u postu i pokajanju. Sveta Liturgija se ne uklapa u pokajni karakter velikoposnih dana. Liturgija je pashalna Tajna, praznik Crkve ispunjen radošću i duhovnim veseljem.

Po svedočenju sv. Vasilija Velikog, vernici toga vremena imali su običaj da se pričešćuju ne samo subotom i nedeljom, već i još dvaput nedeljno – sredom i petkom. Zato se postavlja pitanje: kako su oni mogli da se pričešćuju van Liturgije? Odgovor na to je već dat: oni su mogli da se pričešćuju svetim Darovima osvećenim na jednoj od prethodnih Liturgija. Tada je pošćenje značilo potpuno uzdržavanje od hrane do sunčevog smiraja, a pričešćivanje svetim Darovima bilo je vrhunac, kraj posnog dana. Iz toga razloga, u ove nedeljne dane pričešćivanje se vršilo posle Večernja.

Obred Liturgije pređeosvećenih Darova sastoji se od večernje službe, na kraju koje se iznose sveti, pređeosvećeni Darovi i čitaju molitve pre Pričešća. Sledi Pričešće, a potom odgovarajuće molitve posle Pričešća. Veza između ove službe i posta ogleda se u njenom posebnom, „tužnom“ karakteru. Sveta trpeza i sveti sasudi u kojima se drže sveti Darovi, pokriveni su tamnim pokrovcima. Molitve se čitaju sa osećajem smernosti i blagosti. Sve u svemu, celokupna služba je obeležena posebnim osećanjem tajnovitosti.

Prvi deo Liturgije pređeosvećenih Darova sastoji se od velikoposne večernje službe, sa nekim specifičnim razlikama. Sveštenik je obučen u tamne odežde. Samo Večernje ne počinje uobičajenim „Blagosloven Bog naš„, već liturgijskim vozglasom „Blagosloveno Carstvo…“ Na taj način, naglasak cele službe stavljen je na iščekivanje Carstva Božjeg, istu onu nadu koja obeležava čitav Veliki post.

Zatim, kao i na drugim večernjim službama, čita se 103 psalam. Ovaj „uvodni“ psalam počinje rečima: „Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda. Gospode, Bože moj, uzveličao se jesi veoma..“

Ovaj psalam, koji hvali Boga, Tvorca svega sveta, jeste neka vrsta uvoda u Večernje, a time i u celokupan ciklus dnevnih bogosluženja, jer, prema starozavetnom predanju, veče i dolazeća noć smatraju se početkom dana.

Posle ovog uvoda, đakon (ako ga nema, onda sveštenik) poziva vernike na pričešće na Velikoj jekteniji, jekteniji mira, koja počinje rečima „u miru Gospodu se pomolimo…“.

Zatim se čitaju psalmi 119 i 133. Ovi psalmi su deo 18 katizme (poglavlja) Psaltira, knjige psalama. Psalmi su poznati kao „himne uzlaska-uspinjanja.“ U starozavetno vreme oni su pevani tokom penjanja stepenicima u Jerusalimski hram.

U toku čitanja ovih psalama za pevnicom, sveštenik u oltaru priprema svete Darove na žrtveniku. Pređeosvećeno Jagnje (Telo Hristovo, natopljeno Njegovom prečasnom Krvlju), koje je ostavljeno na oltaru od prethodne nedelje ili subote, prenosi se na žrtvenik. Zatim se neosvećeno vino i voda sipaju u putir, i sveti sasudi se pokrivaju, kao što se radi na punoj Liturgiji. Sve se ovo savršava tiho, bez pratećih molitava. Poredak svete službe podvlači tu specifičnu crtu: sve molitve već su pročitane na Liturgiji u nedelju na kojoj sveti Darovi behu osvećeni.

Posle ove pripreme i čitanja 18. katizme, večernja služba se nastavlja pevanjem stihira iz redovnih večernjih psalama, počevši od reči „Gospode, tebi zavapih, usliši me…“ Stihire na „Gospodi vozzvah…“, određene u bogoslužbenim knjigama za svaki dan, smenjuju se sa tekstovima iz psalama. Na kraju ovih stihira, sveštenik vrši uobičajen večernji Vhod (ulazak), ulazi u oltar kroz Carske dveri, završavajući vhod pesmom „O radosna svetlosti…“

Posle Vhoda na Večernji, vrše se dva čitanja (tzv. parimeji) iz Starog zaveta. Jedno je iz Knjige Postanja (ili iz Knjige o Jovu), a drugo iz Priča Solomonovih. Između ova dva čitanja služi se obred koji nas podseća na vreme kada je post bio neizostavni deo pripreme za Krštenje. Za vreme čitanja iz prvog starozavetnog poglavlja, sveštenik stavlja upaljenu sveću sa kadionicom na soleju i blagosilja vernike rečima „Svetlost Hristova prosvećuje sve!“. Sveća simboliše Hrista, Svetlost sveta. Ova upaljena sveća, koja se podiže iznad Jevanđelja za vreme čitanja iz Starog zaveta, ukazuje na činjenicu da su u Hristu, koji je prosvetlio svoje apostole, ispunjena sva proroštva, kako bi i oni mogli da „razumeju Pismo“. Stari zavet vodi ka Hristu, baš kao što i Veliki post vodi ka prosvetljenju onih koji se krštavaju. Svetlost svetog Krštenja, sjedinivši ljude sa Hristom, otvara njihov um za razumevanje Hristovog učenja.

Posle drugog čitanja iz Starog zaveta, iz sredine crkve dopire svečana i dirljiva pesma: „Da ispravitsja molita moja… „. Ovi stihovi uzeti su iz psalma 140. Za vreme pevanja, dok svi prisutni u hramu kleče, savršava se kađenje ispred prestola i žrtvenika. Smenjujući se sa drugim stihovima iz istog psalma, ove pesme se ponavljaju šest puta.

U praksi Ruske crkve, posle čitanja ovih stihova čita se velikoposna molitva sv. Jefrema Sirina „Gospode i Vladiko života moga“, dok se u praksi Srpske crkve čine samo tri metanija (poklona).

Potom sledi Usrdna jektenija za sve članove Crkve, kao i za katihumene.

Od srede 4. nedelje Velikog posta, posle Usrdne sledi posebna jektenija za katihumene koji se tada pripremaju za „sveto prosvećenje“, tj. Krštenje. U stara vremena, sveto Krštenje vršilo se na Veliku subotu. Posle otpuštanja katihumena, počinje drugi deo Liturgije pređeosvećenih Darova, obred svetog Pričešća.

Sledi svečani momenat prenošenja svetih Darova na sveti Presto. Gledano spolja, ovaj vhod liči na Veliki vhod pune Liturgije, ali po suštini i po duhovnom značenju, on je potpuno različit. U punoj evharistijskoj službi, Veliki vhod jeste prenošenje/prinošenje još neosvećenih darova. Crkva prinosi sebe, svoj život, život svojih članova i svu tvar kao žrtvu Bogu, prisajedinjujući ovu žrtvu u jednu savršenu žrtvu Hristu. Sećajući se Hrista, Crkva se seća svih onih koje je On uzeo na samoga sebe radi iskupljenja i spasenja. Prenos Svetih darova simbolički predstavlja pojavu Hrista i završetak pošćenja, molitve i iščekivanja, dolazak te pomoći, utehe i radosti koju smo iščekivali.

Svečano prenošenje Svetih Darova sa žrtvenika na Časnu trpezu praćeno je pevanjem drevne himne „Sada Sile nebesne..“.

Vhod sa već osvećenim Darovima vrši se sa krajnjom pobožnošću i poštovanjem. Za vreme Vhoda, uz zvonjenje zvonca, vernici vrše zemno metanije (poklon). U srpskoj praksi, posle Velikog vhoda na Liturgiji pređeosvećenih Darova čita se molitva sv. Jefrema Sirina „Gospode i Vladiko…“.

Posle čitanja ove molitve, odmah počinje priprema za sveto Pričešće. Njegova suština leži u Molitvi Gospodnjoj, „Očenašu“, kojom se uvek završavaju pripreme za sveto Pričešće. Kroz izgovaranje Hristove lične molitve, mi uzimamo na sebe Duh Hristov, prisvajamo Njegovu molitvu Ocu, Njegovu volju, Njegovu želju, Njegov život.

Sada se pričešćuju sveštenici, a potom, posle pojanja stiha „Vkusite i vidite kako je blag Gospod!“, počinje pričešćivanje vernika.

Služba se potom završava i sveštenik poziva da „izađemo u miru!“ Na kraju službe čita se Zaamvona molitva. Završne molitve na punim Liturgijama i na Liturgiji pređeosvećenih Darova poznate su kao Zaamvone molitve zbog toga što ih sveštenik čita ispred, ili na mestu, gde je u staroj crkvi bio „amvon“, tj. posebno uzvišeno mesto, odakle se čitalo Jevanđelje.

„Zaamvona molitva“ na Pređeosvećenoj Liturgiji izuzetno je lepa. Ona odslikava vezu između služenja Liturgije pređeosvećenih Darova i velikoposnog vremena. Sveta Četrdesetnica jeste vreme duhovnog podviga i teške borbe sa strastima i gresima. Ipak, nema sumnje da će pobeda nad nevidljivim neprijateljem biti dana svima onima koji se, po rečima Zaamvone molitve, bore „da se dobrim podvigom podvizavaju i da se kao pobeditelji greha jave“. A dan Svetog Vaskrsenja već je blizu.

Sveta Liturgija pređeosvećenih Darova jedna je od najlepših i najdirljivijih službi Pravoslavne crkve. Istovremeno, to je važan poziv na češće pričešćivanje svetim Hristovim Darovima. U ovom bogosluženju odjekuje glas dalekih vekova, glas živog, ranog crkvenog Predanja. Taj glas opominje da vernici ne mogu da žive život u Hristu ako stalno ne obnavljaju svoju vezu sa Izvorom života, pričešćujući se Telom i Krvlju našeg Gospoda. Jer, Hristos je, po rečima sv. apostola Pavla, „naš život“ (Kol. 3:4).

Language »
Scroll to Top

Pomaže Bog

Prijavite se na vaš nalog

Prijavite se da bih nastavili

Molimo vas da unesete svoje korisničko ime ili adresu e-pošte. Primićete poruku e-pošte sa uputstvima kako da resetujete svoju lozinku.